Za razliku od Emili, ja sam bila prvo u Parizu, a potom u Čikagu. Za razliku od Emili, ja nemam zgodnih muškaraca koji mi komplikuju život. Na koncu, za razliku od Emili, ja sam se potrudila da učim francuski. Trenutno sam 600+ dana bez prekida na Duolingo, premda je to mali trud, iako i dalje trud. Imam planova da se ozbiljnije posvetim učenju, ali to ovđe nije tema, niti je Emili u đe god su zgodni muškarci i društvene mreže.
Kad sam bila mlađa, željela sam da živim u inostranstvu. Bila sam baš blizu (pokazujem na palac i kažiprst koji se zamalo dodiruju) da nađem posao nekoliko puta, ali ipak sam na kraju selila jedino nekoliko puta kroz Crnu Goru.
Prošle godine sam odlučila da jedan mjesec u godini živim neđe drugo i na taj način djelimično ostvarim dugo sanjanu želju za životom vanka. Prvi izbor je bio Pariz. Iako klišeizirano, ostala je ta stara želja da ga natenane posjetim, osjetim i upijem kako treba. I jesam. Ima nešto tekstova na tu temu ovđe.
Ove godine sam odabrala Čikago. Zašto? Moja (rođena) sestra živi tamo i kako je nijesam viđela dvije i po godine, nije bilo neke velike dileme. Nijesam bila u Americi do sad i sumnjam da bi mi Čikago bio prvi izbor za posjetu, ali došao je kao iznenađenje. Osjećam da bih ga nekad mogla nazvati drugim domom, planiram da se vratim opet, štoviše, već sljedećeg proljeća.
Gotovo ništa nijeasm znala o Čikagu. Većina američke kulture koja nam je servirana kroz filmove i serije dolazila je preko Njujorka (ili Kalifornije). Naravno da sam morala skoknuti i do Njujorka, kad sam već tamo, ali biće posebne pisanije o betonskoj džungli koja se mora posjetiti.
Tek sam krenula da istražujem kontinent, voljela bih da proputujem Amerikom onako kako sam proputovala Evropom. Doduše, znam da me neće sačekati dovoljno raznolikosti, kako to stari kontinent nudi, uprkos smjelim tvrdnjama preglasnih neinformisanih ljudi na TikToku koji bulazne da je država (state) u Americi isto što i zemlja u Evropi. Notorne gluposti!
Odista nijesam bila entuzijastična oko odlaska u Čikago (let za Čikago, let za Čikago). Ne privlače me veliki gradovi, sivilo, beton, gužve, neboderi, smrad i glib. To sam očekivala od Čikaga. Očekivala sam Njujork, zapravo. Prevarila sam se, bogome.
Znam prilično da se raspišem u putopisima, tako da sam ovaj podijelila u nekoliko cjelina. Ni sama nijesam bila sigurna kako ću ga pisati, a onda mi je sinulo da iskoristim listu koju sam krenula praviti dok sam još bila tamo. Svakako neću da gnjavim istorijom, poznatim činjenicama, idem iz neke lične perspektive. Na toj listi grupisane su stavke što će i neće nedostajati u vezi s Čikagom, što mi je nedostajalo iz Crne Gore i što nikako nije.
U ovom prvom dijelu idemo s listom što će mi, to jest, što mi već nedostaje iz Čikaga.
Sestra
Nema ni smisla navoditi ovo. Preponosna sam na nju, na ono što je postigla i kako se razvija. Imala bih štošta reći na ovu temu, ali zadržaću to pod okriljem ličnog i privatnog.
Beskrajne šetnje širokim ulicama s drvoredima
Još iz aviona viđelo se koliko je grad zelen. Pregršt parkova, drvoreda, širokih ulica, neočekivano lijepih plaža uz ogromno Mičigen jezero, postiđeli su me svih predrasuda koje sam prethodno imala. Namjerno sam odabrala da budem tamo u jesen, imajući u vidu da mi je to omiljeno godišnje doba. 🍂 I ne žalim, očekivanja po pitanju jeseni su ispunjena. 🍁
Kroz dobar dio grada nema visokih zgrada, svega 3-4 sprata, s dovoljno širokim ulicama, ima dovoljno sunca za sve.
Ljubaznost ljudi
Nije ova ljubaznost do kraja prirodna, ali je sveprisutna i prijala mi je, cijenila sam je. Ne mislim pritom samo na konobare i šankere kojima je posao da budu ljubazni ako žele dobar bakšiš (i kod nas bi to trebalo da bude slučaj, s rijetkim izuzecima). Ima tu jedna začkoljica na koju ću se vratiti u narednim objavama.
Govorim o ljudima kojima to nije posao da budu, slučajnim prolaznicima koje srijećem na ulici, u prodavnicama, u saobraćaju, pozorištu, bilo đe, zapravo. Ti ljudi su ljubazni iako nijesu u poziciji da u tom trenutku nešto zarade, ili im zarada ne zavisi od ljubaznosti.
Čudno je to. Mi smo sjajni domaćini, pretumbamo sve živo da dočekamo nekoga, naročito ako nam u kuću dolazi, ali realno bismo mogli biti ljubazniji (jedni prema drugima).
Usputni komplimenti na ulici
Ljudi u Americi su toliko otvoreni da je to krajnje neobično. Nijesam baš navikla da od nekog kog ne poznajem čujem “Dobar ti je taj kaput” ili “Imaš lijepu kosu” (dijelom zato što nemam). Nije baš uobičajeno ni da ulazim u razgovor s nepoznatim ljudima ili da im udijelim kompliment. Jednostavno, nije u našoj kulturi.
Bio je neočekivano topao jesenji dan. Šetala sam sa sestrom kroz Chinatown. Ka nama je hodao par. Cura i moja sestra su se zagledale jedna u drugu. Sestra je bila oduševljena njenom kosom, a strankinja odjećom moje sestre, što su i dobacile jedna drugoj, usput. Bilo mi je to krajnje neobično i posve slatko.
Mogućnost da kupim sve što želim & prodavci od enormne pomoći
Neće mačka mlijeka, ne. Naravno da mogu da kupim sve što poželim, kapitalizam cvjeta u Americi i od jutra do śutra dolaze ohrabrenja da se troši novac. Načelno obuzdavam potrošačke impulse, ali odriješila sam kesu. Dosta sam i finansijski odgovorna, dobro je došlo malo oduška.
Evo jedno debelih godinu dana jade jadim da nabavim opremu za planinarenje. Kod nas se mogu naći neki osrednji brendovi. Neka i zvučim snobovski, ali volim da su cipele nepromočive ako to na njima i piše. Nešto boljih brendova dopre u malim količinama. Elektronska kupovina je van pameti, većina jakih brendova ne dostavlja za Crnu Goru. Stroga kapitalistička osuda malog tržišta, jasno mi je.
Tamo sam imala samo dva loša iskustva u interakciji s ljudima. Zato sam i dan danas zahvalna prodavačici iz Fjällräven (bila sam tamo dva puta u razmaku od 20 dana i upamtila je da sam iz Crne Gore). Pitala sam je hrpu pitanja i ne da poznaje proizvode, nego takav nivo profesionalizma još nijesam gledala. Bila sam oprezna s postavljanjem pitanja u početku, očekivala sam da prevrće očima jer, zaboga, prekidam njenu trač sesiju s koleginicom, ka što to bude slučaj kod nas. Sve kontra onoga što sam navikla ovđe od prodavača (opet čast malobrojnim izuzecima i nećemo sad u dubioze zašto je to tako). Najbolje iskustvo u prodavnici ikad!
Džabaleska teretana i sve što ide s tim
Sportski entuzijasta, kakva jesam, išla sam u teretanu tri puta neđeljno iako sam na odmoru. Sestra plaća $50 članarinu u sklopu koje može da dovede gosta, a s tim ima pristupe bazenima i saunama.
Amerika je drastično skuplja od Crne Gore, od Evrope, ali imaju fantastičnih ponuda. Sama teretana je veličine jedne sportske sale, s dovoljno mjesta i opreme tako da se svima ugodi.
Knjižare
O, da. Posjećivala sam ih kao da su muzeji. Od prašnjavih i starih, preko modernih i vrhunski opremljenih utočišta. Nije bilo knjige koje nema, oduševljena sam profesionalizmom, s uživanjem tumarala između polica i divila se besprekornoj organizaciji.
Jedne večeri, neočekivano, posjetila sam Barnes & Noble i nabasala na promociju knjige Batman: Resurrection, američkog autora Džon Džekson Milera. Našla sam se u grupi comic-con štrebera, onih tipova koje obično viđamo u sitkomima poput The Big Bang Theory. Bila sam jedina žena tamo, ali uživala sam u sci-fi & stripove vremeplov kroz koje je autor spretno vodio.
Ne smijem ni pomenuti što sve ima od kulturnih događaja. Faliće mi sve te (slučajne) prilike.
American Airlines
Ovo je daleko najbolje iskustvo koje sam imala s nekom aviokompanijom. Sam aerodrom O’Hare je izuzetno dobro organizovan. Stigla sam, odštampala boarding karte i oznake za prtljag, predala torbu i to je bilo to. Na mojoj boarding karti je čak bilo navedeno kojoj grupi za ukrcavanje pripadam, tako da su svi pratili uputstva, a ukrcavanje je završeno nevjerovatno brzo. Da li je to zaista tako teško, ostale aviokompanije?
Vjeverice & Zečevi
Apsolutno sam uživala gledajući ih tokom svojih šetnji. Nije uobičajeno sresti toliko životinja u gradu kod nas. Bili su mi preslatki i često sam se zaustavljala da uslikam svoje krznene prijatelje. Već mi nedostaju!
Garfield Park Staklenik
Ovo je jedan od najvećih staklenika u zemlji i jedan od najljepših koje sam ikada viđela. Iako nije potpuno tačno nazvati ga oazom — budući da se nalazi unutar parka — ovo je mjesto na koje ću se sigurno vratiti po malo mira i šoljicu kafe među biljkama. Od atmosfere, udobnih klupica savršenih za śeđenje, pisanje ili razmišljanje, preko ljubaznog osoblja, do raznovrsnih biljaka s kreativnim imenima — nema ničega što bi se više moglo poželjeti za jedan divan dan.
Arhitektura
Ako zaviriš u moju galeriju fotografija, uglavnom ćeš naći moju mačku, prirodu i bezbroj zgrada. Obožavam arhitekturu i često se nađem među onima koji podižu telefon da uslikaju neku zgradu dok putuju.
Od industrijskih zdanja od cigle, preko nebodera koji se nekako savršeno uklapaju u okolinu, do tipičnih američkih kuća kojima se divimo u filmovima — teško je odabrati omiljenu ili odlučiti đe bi bilo ljepše živjeti.
Građevine su sve osim dosadne, i nedostajaće mi divljenje njima tokom mojih brojnih šetnji.
Na kraju krajeva, Čikago je Gotam City.
Panda Express
Nijesam toliki fan brze hrane, ali Panda Express je da poližeš prste. I sad bih naručila njihov chow mein i orange chicken bez oklijevanja. I da mi nije (mnogo) krivo. 🍜
Diverzitet
Jedna stvar koja mi obično nedostaje kad putujem jeste prilika da izađem iz svojih uobičajenih misaonih tokova i načina razmišljanja. Amerika je ogromna zemlja i zakon velikih brojeva svakako ima svoje prednosti. Ljudi koje sam tamo upoznala dolaze iz raznovrsnih sredina — etničkih, akademskih, sa različitim interesovanjima i životnim filozofijama — ali dijele veliko poštovanje prema svojoj zemlji, iako ne nužno prema njenoj vladi. Primjećujem da mnogi ljudi generalno imaju problem da razdvoje te dvije stvari.
Raznolikost dolazi u svakom obliku: od pejzaža koji se mijenjaju pred očima, preko raznovrsnih kulturnih sadržaja u gradu, do šarolikog spektra ljudi i svega što to nosi sa sobom.
N Sheridan Rd
Mirno rano jutro. Moja sestra, noćna ptica, još uvijek spava dok pripremam doručak i kafu. Naravno, ponijela sam kilogram crnogorske (cetinjske) kafe da preživim mjesec dana u Americi. Śedim pored prozora, doručkujem i posmatram jesenje vragolije ulice Šeridan. Malo čitam, možda nešto i zapišem. Povremena sirena hitne službe (neke od) naruši tišinu. Onda je budim i zajedno započinjemo dan.
Izlazimo, šetamo po komšiluku, krećući prema plaži ili željezničkoj stanici, dok se život polako odvija oko nas. Uzimamo vremena da upijemo sve što se dešava oko nas. Spooky sezona dodaje dodatnu dozu šmeka svemu.
Od svega, najviše će mi nedostajati ovo: obični, svakodnevni trenuci s mojom sestrom.
Hvala što si izgurao/la do kraja, dragi čitaoče/draga čitateljko. Dobro, znam da trava često izgleda zelenija u tuđem dvorištu, i baš zbog toga sam napravila listu stvari koje mi se nijesu dopale u Americi. Stalno sam upoređivala ova dva svijeta i sad imam ideju kako da kombinujem i spojim ono najbolje iz oba. Jedno je sigurno — jedva čekam da se vratim. Ipak, u isto vrijeme, drago mi je što sam kod kuće, reflektujući na sve to.
Stay tuned za još priča iz mog iskustva u Sjedinjenim Državama:
Što mi ne nedostaje iz Čikaga/Amerike
Što mi je nedostajalo (a što nije) iz mog doma
Njujork: Betonska džungla koju moraš iskusiti
Do tada, pozdrav, Vjetroviti Grade.
Anima Mundi 
Leave a comment