Ahoj! Na drugom smo dijelu sage o putešestvijama po Americi. Kako tuđe odista nije uvijek slađe, u ovom segmentu osvrćem se na ono što mi se nije dopalo u Americi. Ne postoji utvrđen hronološki red kojim bi se djelovi čitali, ali predlažem da se krene redom, od So long, Windy City.
Iz Amerike mi ne nedostaje i sigurno neće nedostajati:
Cijene
O tom ću misliti śutra, mislila sam kao i Skarlet O’Hara. To śutra još nije došlo, finansijsko konsolidovanje će potrajati još neki period. I za moj novčanik mogu reći slobodno Prohujalo s vihorom. Važno je da ne žalim, tješim se iskreno. Za američke standarde sasvim je to podnošljivo. Za crnogorske definitivno nije, na duže staze. Ima povoljnosti i jeftinijih stvari nego kod nas, a više se dobije, ali ovđe najviše mislim na cijene u restoranima i poredim ih s onim u glavnom gradu. Cijena x 3.5 + porez + b-a-k-š-i-š =
Krekhedovi
Kukala mi majka prvih neđelju dana tamo. Sve mi se čini da sam dovoljno otvorenog uma za svijet oko sebe, dok me ne opovrgne ovako nešto. Na ulicama, a naročito u javnom prevozu, prskalica i prskotina ne fali. Da razjasnim, prskalicama nazivam pomalo bleskaste, sasvim bezazlene ljude koji imaju neko svoje viđenje života i bez filtera ga izražavaju, budu simpatični u tome. Prskotinama već nazivam devijantnija, nimalo prijatna i ono što unutrašnjost rezonuje kao opasna ponašanja.
S vedrije strane, bila sam inspirisana da napišem kratku priču na ovu temu. Pomislila sam kako je američki sistem surov, kako me užasava, a onda me oduševljava isto to užasavanje. U priči se klackam između dvije krajnosti moralnog kompasa. Na jednom je beznadežni empatični sanjar koji bi pružio ruku pomoći. Na drugom stoji skot koji se plaši da će mu otkinuti tu ruku, pravi se da ih ne vidi i izmiče pred problemom. Ko je u pravu? Znam koji je prevagao. Ovo pitanje je poteglo domina efektom mnoštvo drugih. Odgovora nema.
Konvertovanje
Pola žena, pola konverter, mogla sam se opisati u tih mjesec dana. Kad se preskoči preko bare, štošta se mijenja. Jezik, vremenska zona, valuta (o, ti, svemoćni dolaru kojem se klanjamo i ko te ne voli – laže), frekvencija električne mreže i njene utičnice, pozicija prekidača za svijetlo (kako to misliš ne uključujem svijetlo prije nego uđem u kupatilo), nepotrebno mnogo vode u WC šolji i način na koji se pušta voda, metrički sistemi. Zahvaljujući podešavanju tegova u lb, skontala sam da mogu da podignem više nego što mislim. Kuhinja je takođe prošla bez incidenata, iako mrzim unce. S miljama nešto bolje baratam. Bespotrebno zamaranje mozga, sve u svemu. Valjda je prisutna ta potreba da se sve prevede i svede na poznato.
Tutkanje računa
Da demantujem malo samu sebe, red je. Među stvarima koje su mi se dopale u Americi navela sam ljubaznost ljudi i ne samo onih kojima je to posao da budu. Ljubazni jesu, ALI, za ove kafanske situacije, kao i uopšteno, treba uzeti najbolje od oba svijeta.
Za razliku od dobrog dijela naših konobara (čast izuzecima, uh, što umara ova politička korektnost…) koje ne možeš nahvatati da poručiš još nešto i da platiš, ovamo oblijeću oko mene kao LEO sateliti.
Ajmo korak nazad. Većina naših ugostiteljskih radnika radi za fiksnu platu. Kultura bakšiša je ustaljena, ali iznos procentualno nije ni primaći onome što se ostavlja u Americi. Motiv, dakle, i nije neki. Ispijanje dva dojča tri sata kod nas nije neobično (možda zato Ameri sipaju galon kad naručiš kapućino i ni ovo mi neće falit).
Time is money, što se veli, pa te forsiraju da jedeš, piješ, poručuješ, a ako nećeš, uvale ti račun, pravila gužvu u kafani ili ne. Nad glavama stoje menadžeri, više prometa, više bakšiša, pa me na pola čaše piva pitaju želim li drugo. Ne, ne želim da mi se grije pivo i ne želim da me prekidaš sedmi put dok pričam s ljudima, želim da me puštiš na mir i da mi doneseš račun kad sam ja spremna da platim, da nas povremeno obiđeš bez da nam prekidaš razgovor, da budeš relativno blizu da zovnemo kad želimo da poručimo još. Vjerovatno bi se u američkoj kulturi ovo što ja tražim ocijenilo kao loša usluga (o, kako se vodi računa o komentarima na internetu), a kod nas u Crnoj Gori kao izvanredna. Može biti da je sve subjektivno, ali valjala bi neka zlatna sredina.
Neopravdano samopouzdanje
Zadovoljna sam ako ne moram da objasnim đe je jugoistočna Evropa. Razumljivo, fokusirani su (kako i treba do jedne ure) na svoju državu, kulturu i istoriju, međutim, problem s ovim svijetom je što pametni ljudi sumnjaju u sebe, a budale su pune samopouzdanja. Nagradno pitanje iz kategorije fejsbuk citati: Ko je ovo rekao?
„Montenegro? A, znam, kako ne, pa to je bio dio Sovjetskog Saveza.”
Treba li da budem fascinirana što znaš za Sovjetski Savez, ili što si u toku da više ne postoji, mislila je dok je tražila riječi kojima će ljubazno ukazati na grešku i brinula da li je geografsko-istorijska odrednica bivša Jugoslavija previše apstraktna za sagovornika.
Tako je, otprilike, izgledalo. Dakle, nije Evropa (samo) Rim, Pariz i Amsterdam. Susjedi iz Hrvatske se, zahvaljujući Game of Thrones mnogo bolje kotiraju, pa poneko, zbog (ali ne samo) toga, ubode đe se mi nalazimo. Srela sam ljude koji su bili u Crnoj Gori ili koji planiraju da idu. Izuzetak, a ne pravilo, plašim se po ko zna koji put u životu.
Tvrdnje da je država (state) u Americi isto što i zemlja u Evropi pomenute su u prethodnoj objavi, da se ne ponavljam.
U činjenici je moj rodni grad osnovan deset godina prije nego je Amerika otkrivena ima nečeg što me je uzburkalo, pokrenulo bujicu misli.
Dobro jutro, Kolumbo.
Najbolje da ovo okrenemo na šaljive prikaze kako Evropljani vide Amere i obratno.
Republikanci
Daleko od toga da se previše uključujem u politički cirkus svoje zemlje, ali čitava Amerika (a i svijet, uzevši u obzir zabadanje nosa svuda) sad treba da živi sa svojim Trump stamp. Pun intended.
Laundry rooms
Mislim da je svako objašnjenje suvišno ovđe i da sam potapšala svoju veš mašinu kad sam se vratila doma, a i mogućnost da mi (relativno) čist vazduh prostruji umjesto mašine za sušenje.
Kuburim često s crno-bijelim, da ne kažem binarnim pogledom na svijet. Nije ni crno, ni bijelo, aman, nije ni sve tako sivo niđe. Nije ni kroz ružičaste naočare, iako bi bile super. Spektar posmatranja vjerovatno ne treba ograničavati, iako ja volim s one pozitivnije strane da promatram, zato mi valjda i draža prethodna objava.
U narednim se osvrćem na što mi je i nije falilo iz Crne Gore i Njujork – da i ne.
Do pisanja!
Anima Mundi 
Leave a comment